28.4.14.

Da li je Milanu i Manchester Unitedu potreban fudbal četvrtkom? Liverpool i Roma kažu da nije

Crveni đavoli i Rossoneri nisu izgubili trku za plasman u Ligu Evrope, ali čini se da nisu ni preterano zagrizli da ga ostvare. Primeri Vučice i Redsa su najbolji pokazatelji kako evropska pauza može da koristi.

Prošle sezone Liverpool i Roma su bili najneprijatnija iznenađenja u najjačim evropskim ligama. Završili su sezonu na pozicijama koje ne vode čak ni u Ligu Evrope, a ove sezone su u njihovoj koži još dva velikana: Manchester United i Milan. Crveni đavoli i Rossoneri i dalje imaju šansu da se dočepaju plasmana u drugo po kvalitetu evropsko fudbalsko takmičenje, ali pitanje je: Da li im je to zaista potrebno?

Ako se pogleda situacija u kojoj su danas Liverpool i Roma, onda je odgovor definitivno - ne! Za velike klubove koji su navikli na gotovo stalna učešća u Ligi šampiona, utešna Liga Evrope ipak dođe kao takmičenje ispod renomea. I zbog atraktivnosti fudbala i zbog finansijskog kolača koji je u Ligi Evrope mizeran u odnosu na „Ligu miliona“.

Igranje fudbala četvrtkom u glomaznom sistemu takmičenja (dva meča više nego u Ligi šampiona) protiv rivala koji svojim imenom i kvalitetom ne mogu da privuku probirljive navijače fudbalskih giganata Starog kontinenta se ne čini kao magnet za Manchester United i Milan kojima je vreme preko potrebno da bi rekonstruisali timove i konsolidovali redove. Pogotovo je to vreme neophodno ako ekipu preuzima novi trener, što je u Manchester Unitedu izvesno, a u Milanu vrlo moguće.

Liverpool i Roma su na najbolji način iskoristili pauzu u igranju kontinentalnih takmičenja, a stručnjaci Rodgers i Garcija su to slobodno vreme posvetili stvaranju novih timova i sprovođenju u delo svih svojih zamisli, za koje može ne bi imali vremena i prostora da su se četvrtkom baktali sa Mariborom, Thunom, Rijekom, Sheriffom, nekim Kazahstancima, Izraelcima, Kipranima... Setimo se meča Rome na Marakani pre devet godina kada je trener Spalletti izveo praktično rezervni sastav i pokazao koliko mu je igranje u drugorazrednom evropskom kupu manje atraktivno od obaveza u Seriji A.

Milan i Manchester United bi na sličan način mogli da profitiraju sledeće sezone ako se ne dokopaju plasmana u Ligu Evrope. Pogotovo Manchester United u kojem se očekuje mnogo promena i ulaganja. Samim neuspehom da se plasiraju u Ligu šampiona, ovi višestruki prvaci Evrope su doživeli ozbiljne udarce u klupskim kasama.

U najboljem slučaju da neki klub pobedi u svim mečevima Lige Evrope (računajuči i kvalifikacije) i dođe do polufinala, zaradiće nešto iznad četiri miliona evra. To nije ni polovina onoga što se zaradi samo plasmanom u grupnu fazu Lige šampiona. A, da ne govorimo o daleko većoj razlici u prilivu od TV prava i sponzorskih klauzula. Velike kompanije sigurno neće nagradti Milan ili United istim sumama za pobede u Ligi Evrope. ato jer veliki novac nisu izdvojili da bi se reklamirali u takvom takmičenju...

Klubovi iz šampionata kao što su ruski, ukrajinski, portugalski ili holandski vide svoju šansu u ovom takmičenju jer nisu dovoljno dobri za Ligu šampiona, a jači su od većine konkurenata u Ligi Evrope koji dolaze iz slabijih evropskih šampionata. Tu imaju šansu za trofej. Istina, zavisi mnogo toga i od trenera, pa stručnjaci kao što su Rafa Benitez ili André Villas-Boas maksimalno ozbiljno prilaze Ligi Evrope bez obzira koga treniraju. Klubovi poput Atletica i Valencije često u svojim šampionatima nisu mogli da se upuste u borbu za titulu sa Barsom i Realom, pa im je kada u prvenstvo overe plasmaan u Ligu šampiona ostajalo da na proleće pokušaju nešto i u ovom utešnom takmičenju.

Pravi filter u Ligi Evrope počinje u nokaut fazi kada plasman dalje uglavnom odlučuje klupski budžet. Tada se odvaja „žito od kukolja“ i ispadaju oni koji finansijski ne mogu da pariraju rivalima iz pet najjačih liga. Ove sezone je Juventus jedan od retkih velikana koji se ozbiljno nameračio da pobedi u masovnijem evropskom klupskom takmičenju, ali i možda iz razloga što se finale igra u Torinu.

Prethodne godine je Chelsea pronašao utehu u Ligi Evrope i postao prvi klub posle 10 godina koji je trijumfovao, a da nije sa Pirineja ili Istoka Evrope. Italijani ili Nemci s manjom pažnjom prilaze ovom nadmetanju, za razliku od kraja 20. veka kada su klubovi iz tih zemalja osvojili 12 uzastopnih titula u tadašnjem Kupu UEFA.

Kada se podvuče crta, grupna faza je plafon za klubove iz slabijih evropskih liga, nokaut faza je terirotrija u kojoj najbolje plivaju velikani poput Benfice, Porta, Atletica, Valencije, koji ipak ne pripadaju samom kremu evropskog fudbala. Ipak, za gigante poput Manchester Uniteda ili Milana, ovo nije društvo u kojem se prijatno osećaju.

Kvalifikacije kreću rano u avgustu, baš kada i najbolje evropske lige tako da je klubovima visokih ambicija mnogo bitnije kako će startovati u svojim jakim šampionatima, nego da kvalifikacije igraju protiv nekih Gruzijaca, Moldavaca ili Slovaka. Pogotovo što će narednog leta najbolji fudbaleri doći umorni posle Mundijala u Brazilu.

Manchester United i Milan i dalje imaju šansu da se plasiraju u Ligu Evrope, ali čini se ne žure preterano ka tom cilju. Čini se da bi više dobili nego što bi izgubili neigranjem Lige Evrope.