22.7.14.

Pet pogrešnih uverenja navijača Milana u vezi sa Masimilijanom Alegrijem

1. Alegri je prosečan trener.

Zapravo nije. Iako je trenersku karijeru počeo u nižerazrednom Aljianezeu, put ga je odveo sve do Sasuola, koji je uveo po prvi put u istoriji u Seriju B, odakle se kasnije plasirao u najjače italijansko fudbalsko prvenstvo. Zbog odličnih rezultata dobio je poziv Kaljarija, koji je odveo u gornji deo tabele. Iako je klub počeo sezonu sa pet poraza, Alegri ih je vodio do 9. mesta na tabeli, čak 19 bodova iznad zone ispadanja. Iza sebe je ostavio Lacio, Napoli, Atalantu i Sampdoriju, a potom je usledilo novo priznanje. Nakon nagrade za najboljeg trenera Serije C, dobio je "Zlatnu klupu", koja se dodeljuje najboljem treneru Serije A. Možda ovo ne bi bilo toliko neobično, da u tom trenutku nije vodio Kaljari i da u Italiji treneri nisu bili Murinjo, Donadoni, Ferara, Ranijeri, Mančini. Za trenera godine u Seriji A, izabran je 2011. u sezoni u kojoj je sa Milanom uzeo titulu.


2. Alegri nije bio dobar fudbaler, zbog toga je loš trener.

Svi oni koji ovako misle, neka pogledaju fudbalsku karijeru Žozea Murinja. Štaviše, za razliku od njega, Alegri je kao vezni igrač, od svoje 17. godine, u 19 godina dugoj karijeri postigao 56 golova, kao vezni igrač. Iako nije igrao u velikim klubovima, a nastupao je za Livorno, Peskaru, Peruđu i Napoli, ipak je imao zapaženu ulogu u italijanskom fudbalu, posle koje je nastavio da plovi trenerskim vodama.

3. Alegri je uzeo Skudeto samo zahvaljujući Ibrahimoviću

Netačno. Svako ko prati Milan i ko je imao priliku da isprati sezonu u kojoj je Milan vratio Skudeto u svoje vitrine 18. put zna da je Ibrahimović bio jedan od najvažnijih šrafova ekipe, ali i da je propustio četvrtinu te sezone. Samo na mečevima protiv Barija i Fjorentine u završnici prvenstva dobio je ukupno 6 mečeva zabrane igranja i stavio je Alegrija na muke. U prvom meču, udario je Marka Rosija u stomak, što je sudija video i isključio ga. Dodatna tri meča suspenzije dobio je po povratku na teren, u Firenci, kada je psovao pomoćnog sudiju, iako je kasnije tvrdio da se "svađao sam sa sobom". Pored toga, uspeo je da "zaradi" šest žutih kartona i da u poslednjih deset mečeva u sezoni, kada se tim grčevito borio da održi prednost nad Interom, postigne samo jedan pogodak, u pobedi nad Napolijem od 3:0. Sezonu je završio sa 14 golova, koliko su postigli i Alešandre Pato i Robinjo.


4. Pirlo je otišao zbog Alegrija

Netačno. Pirlo je još pre imenovanja Alegrija zahtevao ugovor na minimum dve godine i platu koja već tada nije odgovarala upravi, koja je odlučila da podmladi tim i Galijani je jasno rekao da igrači stariji od 30 godina neće dobijati ugovore duže od jedne sezone. Sve ovo nije odgovaralo Pirlu, koji je imao očajnu sezonu iza sebe i koji je propustio kompletan prvi deo sezone zbog povreda, a u drugom delu u kom je odigrao svega osam utakmica (što je ukupno za celu sezonu, jer u prvom delu nije imao nijedan nastup), više nije podsećao na onog Pirla koji je bio jedan od najboljih veznih igrača na svetu. Njegov meč u porazu u Palermu od 3:1, bio je jedan od najlošijih u njegovoj karijeri i već tada se moglo naslutiti da će se rastati sa Milanom. Izgovor da je Alegri želeo da ga koristi po krilu, što je on kasnije demantovao, bio je samo jedan od načina da Pirlo kaže doviđenja, ali je to nekako odgovaralo upravi, koja je podmetnula Alegrijeva leđa, kako ne bi ispalo da se otarasila još jedne legende, a pritom nisu želeli da mu daju platu koju je zahtevao.


5. Alegri je kriv za raspad tima

Netačno. Uprava je jedini krivac. Uprava se ponovo pravdala manjkom u klupskoj kasi i prema njihovim tvrdnjama klub je morao da proda dva najbolja igrača, Zlatana Ibrahimovića i Tijaga Silvu. Takođe, ista ta uprava odlučila je da se zahvali "senatorima" kao što su Nesta, Inzagi, Gatuzo, Zambrota, Sedorf, Odo, Van Bomel. Iz šampionske ekipe otišli su još i Pato i Kasano, a Maksiju Lopezu nije otkupljen ugovor posle pozajmice, verovatno ni danas niko ne zna zašto. Talentovani igrači poput Merkela i Darmijana, iako su najavljivani kao budućnost ekipe, poslati su u Đenovu, odnosno Torino, na besmislene zajedničke ugovore, koji su srećom zabranjeni od ove sezone. Već naredno leto ekipu su napustili Boateng, Antonini, Flamini, Ambrozini, Jepes, Krkić. Za godinu dana, tim koji je osvojio SKudeto više nije postojao, jer su iz te ekipe ostali Abijati, Amelija, Abate, Bonera i Robinjo. Alegri je bio primoran da konstantno kombinuje, prilagođava nove igrače, koji su uglavnom bili prosečnog i veoma diskutabilnog kvaliteta, taktici i timu, ali mu nije pošlo za rukom. Kada je bilo očigledno da Milan ponovo neće osvojiti Skudeto, mediji, ali i uprava, smenili su ga promovisanjem nekoliko imena kao što su Sedorf, Van Basten, Rajkard i Inzagi, a poraz od Sasuola, jedan od težih u istoriji (ne toliko rezultatski, koliko zbog činjenice da je pobednik ekipa koja debituje u Seriji A i da je Berardi dao četiri gola) definitivno je otpustio Alegrija, koji je preživeo nekoliko brodoloma u tom periodu. Ipak, ne bi trebalo zaboraviti da u trenutku u kom je ostao bez više od 75% svoje ekipe, Alegri nije odustao. Većina trenera bi na njegovom mestu napustila klub, a poznato je da je nekoliko njih izjavilo da bi "samo lud čovek mogao da sedne na klupu Milana" posle rasprodaje i "podmlađivanja", jer bi svaki trener doživeo fijasko koji je doživeo Alegri iz jednog veoma prostog razloga - igrači koji su ostali u ekipi nisu imali pravog vođu na terenu, niti su bili kolektiv sa pobedničkim duhom. A i kako bi imali kada je većina dovedena na pozajmicu ili bez nadoknade...