23.7.14.

Prelazni rok: Svi vas lažu


Letnji meseci i januar već godinama su doba fudbalske transfer groznice, ali glasine vezane za transfere ne prestaju ni tokom sezone.

Tokom svakog prelaznog roka desetine igrača povezuju se sa klubovima, iako na kraju tek svaki peti ili deseti zaista bude kupljen.

Uprkos tome što zdrav razum svakom čitaocu govori da ne mogu sve glasine da se pretvore u transfere, mnogi ih tretiraju kao realne.

Ugledni britanski magazin FourFourTwo rešio je da iz uglova svih učesnika detaljno objasni o čemu se zapravo radi.

O celom procesu pričali su sa neimenovanim agentima, novinarima iz tabloida, novinarima iz dnevnih novina, igračima iz Premijer lige, funkcionerima klubova.

Tekst je prvobitno objavljen još u avgustu 2012, ali svaka reč stoji i dalje, i malo je verovatno da će se nešto ozbiljnije promeniti u godinama koje dolaze.

Pročitajte pažljivo sve i dobro razmislite da li ćete poverovati glasinama sledeći put kada se pojave na tviteru ili u medijima.

Agent: Funkcioneri umeju da izmišljaju

„Kao agent, vaš posao je da izvučete najbolji moguć ugovor za svog klijenta. Ponekad je igrač srećan u klubu, ali se interesovanje drugog kluba može iskoristiti da se dobije veća plata. U toj situaciji lokalnom novinaru date intervju u kojem igrač kaže: ’Prija mi interesovanje drugog kluba, ali ja svoju sadašnju ekipu volim. Šteta što ne žele da me zadrže’, posle čega lokalni navijači počnu da pritiskaju klub. Ponekad istu stvar uradite i kad igrač ne želi novi ugovor sa klubom“, objašnjava fudbalski agent.

Sâm transfer nije jedina stvar zbog koje postoje glasine.

„U fudbalu je u ponudi premalo trofeja, zato navijači vide transfere kao mogućnost pobede za njihov tim“, objašnjava agent.

„Klubovi ponekad informaciju o tome za koga su zainteresovani puste u martu i aprilu jer procene da prodaja karata za sledeću sezonu ne ide željenim tempom. Jedan od predsednika klubova u Premijer ligi poznat je po toj strategiji“.

Iako je procenat tačnosti u ovakvim vestima prilično mali, rizik je još manji. Navijači uživaju u spekulacijama.

„Kada se transfer ne ostvari, razočarani su samo navijači tima koji je trebalo da se pojača. Svi ostali su zadovoljni, jer vole da znaju spekulacije, uživaju u posedovanju znanja koje ne bi trebalo da ima svako“.

Vrlo često dešava se da se piše o potpuno nerealnim pričama. Čak i kada deluju realno, šanse da se ostvare nisu velike kako izgledaju.

„Na svaki sklopljen transfer dođe pet onih koji se ne dese. Mnogo je prepreka na putu, mnogo točkova vrti se istovremeno, i dovoljno je da se pojavi jedan problem i posao propadne“.

Novinar tabloida: FM promenio tržište

Nešto slično objašnjava novinar tabloida.

„U svaki transfer upleteno je mnogo ljudi – menadžer, predsednik, sportski direktor, agent, sâm igrač. Svako od njih se savetuje sa bar po 4-5 ljudi. U fudbalu vam ne treba šest koraka da dođete do svakoga, već maksimalno dva“.

Tabloidi bukvalno žive od ovog tipa informacija.

„Nemoguće je ugasiti žeđ ljubitelja fudbala za ovakvim pričama. Pogledajte koliko ljudi čita vesti o transferima na internetu, često su to najčitaniji tekstovi u fudbalskoj sekciji. Čak i mršava priča o potencijalnom transferu vezanom za veliki klub može da bude najčitanija tog dana“, kaže novinar tabloida.

“Pola mog posla je u detaljnom poznavanju situacije – kom igraču ističe ugovor, koji tip igrača treba nekom klubu. Onda stupam u kontakt sa agentima tih igrača i njihovim klubovima. Odličan primer je priča o Totenhemu pre dve godine – čim je postalo jasno da ne idu u LŠ, odmah smo dograbili telefone da vidimo šta će biti sa Lukom Modrićem i Garetom Bejlom. Takve priče čine 50 posto transfer glasina, ostatak je ono što dobijamo od agenata, klubova, samih igrača“.

Neke stvari su specifične za različite sredine. Dok kod nas sportski agenti (ne samo u fudbalu) vrlo često plasiraju informacije (istinite ili ne baš) o svojim igračima, u Engleskoj se to ne događa.

„Izuzetno retko se događa da nam igrač dojavi priču o sebi ili da agent sâm od sebe javi ’Liverpul želi mog igrača’. Sa malom grupom agenata sam sve vreme u kontaktu. Najpouzdanija informacija je kada mi neko od njih kaže nešto što je čuo o igraču koji nije njihov. U toj situaciji oni nemaju lični interes i informacije prenose jer su ljudi i vole da tračare“.

Sa klubovima treba biti vrlo oprezan, jer su neki uzdržani od komunikacije sa medijima, drugi ponekad vole da poture netačnu informaciju.

„Kada je Samir Nasri napuštao London, sva tri uključena kluba (Arsenal, Siti, Junajted) su detaljno javljala medijima. Neki od klubova iz vrha ne vole da se oglašavaju, ali neki drugi govore netačne informacije. U januaru su na dan sklapanja jednog od većih transfera čelnici kluba rekli da nema šanse da se nešto dogodi. Najbizarnija situacija desila se sa Totenhemom, kada je išla priča o dovođenju Bekama na pozajmicu. Klub je zvaničnio to porekao, a onda je Hari Rednap izašao u medije sa pričom da je zainteresovan i da je pričao sa njim. U toj situaciji klupski portparol nije kriv, jer je on prenosio stav koji je njemu saopšten“.

Najveći transferi izazivaju najveće probleme.

„Što je veća priča, to je teže doći do podataka, jer se klubovi potpuno zatvaraju. Klub, igrač i agent se sporazumeju da ne pričaju sa novinarima. U takvim situacijama uzdate se u sklonost ljudi iz fudbala da šire tračeve. Ne javlja vam se niko od učesnika sastanka, ali agent, igrač ili funkcioner to ispriča kolegi, a onda ovi to prenesu dalje. Opet, dešava se da igrač ode kod menadžera da traži transfer, a da ja celu priču saznam i pre nego što napusti kancelariju“.

Pouzdanost informacija je najvažnija za novinare tabloida, jer njihova čitanost diurektno zavisi od toga koliko im publika veruje.

„Stalno ste pod pritiskom da imate što veći procenat pogođenih informacija. Neki sajtovi se čak bave time koliko je na kom sajtu tačnih, a koliko netačnih priča, što po meni nije fer. Često neki transferi propadnu iz razloga koji sa nama nemaju veze. Setite se slučaja Modrić/Čelsi. Klub ga je želeo, on je želeo da pređe, ali se nešto desilo i to je propalo. Bilo je i priče o razmeni Teves za Kerola, klubovi su razgovarali, čak su i igrači znali, po mojim informacijama. Rastuži me kada dođem do infiormacija iz kontakata sa ljudima iz tog posla koje stvaram godinama, i onda mi neko na tviteru napiše da sam sve to izmislio“, žali se novinar tabloida.

FM, Svima nam omiljena igra, pomaže mnogima da shvate kako stvari funkcionišu, ali i da upoznaju mnoge igrače koje šira javnost ne zna.

„Pojavila se generacija igrača Football Managera, koja poznaje razne nepoznate igrače i mlade talente sa cele planete, a ako oni znaju za njih, agenti i klubovi takođe ih upoznaju“, objašnjava novinar tabloida kako je veza FM i fudbala dvosmerna.

Novinar: Ne verujem pričama agenata

Osnovna razlika između tabloida i onoga što se može zvati ozbiljnim medijima je u načinu na koji se tretiraju dobijene informacije.

„Najteži posao je razdvojiti istinu od izmišljotine. Mali je broj agenata koje slušam kada pričaju o transferima, prečesto tu ima ličnih interesa. U ovom poslu laganje je svakodnevna pojava, po pravilu odbacim 70 posto informacija koje dobijem“, objašnjava novinar dnevnog, ozbiljnog lista.

Ponekad oni sposobniji za PR potpuno izokrenu priču u svoju korist i bace loše svetlo na nekog drugog.

„Priča o Vejnu Runiju iz jeseni 2011. Uu medijima je prikazana kao uspeli pokušaj igrača da iznudi veću platu zahtevom za transfer. To uopšte nije bilo tačno. Ferguson je majstorski odradio posao tada, ali ako pogledate Runijevu tadašnju izjavu, ona uopšte nije bila zahtev da napusti klub, već očajnički poziv u pomoć. On je želeo da ostane u klubu, ali i da se klub pojača. Na kraju je dobio obećanje i Glejzeri su uložili novac u igrače“.

Ponekad su u osnovi priče puste želje pojedinih igrača ili klubova.

„Neke od priča su očigledno izmišljene. Jedan od mojih kontakata se druži sa premijerligaškim napadačem koji je reprezentativac svoje zemlje i pre nekoliko nedelja mu je rekao da ga juri Mančester Siti. Momak ima kvalitet, ali nije toliko dobar. Onda sedneš i razmišljaš o tome šta je želeo da postigne tom pričom – da privuče Siti, da privuče nekgo drugog? Ponekad pričaju samo ono što bi želeli da se ostvari. Ali ponekad je dovoljno da do novina dođe ta informacija i da krene sa ostvarenjem želje“.

Informacije u fudbalu se brzo šire, jer je krug upletenih relativno mali.

„U fudbalu radi mala grupa ljudi. Imam listu od 15-20 menadžera koje uvek mogu da okrenem, a svaki od njih je po pravilu jednako upućen u zbivanja u ostalim klubovima kao i u svom. Ako učinite neku uslugu menadžeru, on će vam se odužiti. Jutros me je jedan od njih zvao i rekao mi: ’Želim tog golmana, ali sam čuo da ide u drugi klub. Možeš li da saznaš nešto’? Uspeo sam da nađem informaciju, i zauzvrat sam dobio podatke o velikoj priči koja se zaista upravo događa u komšijskom klubu“.

„Transfer je veoma kompleksna stvar i nije baš egzaktna nauka. Postoji dvadesetak faktora koji treba da se poklope da bi se transfer dogodio. Sećam se priče o jednom afričkom igraču koji treba da dođe u Premijer ligu. Momak je sa reprezentacijom, a njegov agent dolazi i sve izgleda kao da je u redu. Onda se javi drugi agent koji donese dokumentaciju iz koje se vidi da prvi agent nije pravi agent igrača. Sve kreće ispočetka sa drugim agentom i opet sve izgleda dobro. Onda se ispostavi da je igrači isterkao pasoš, pa mu treba nova viza. A onda se u priču uključi neki klub iz lige u kojoj već igra. Transfer se odvija na mnogo nivoa. Sećam se situacije kada menadžer na aerodromu presreće igrača koji je krenuo u komšijski klub i odvodi ga kod sebe. Ja sam napisao prvobitnu priču, pa je ispalo da sam pogrešio iako sam sve napisao kako treba“, objašnjava novinar.

„Najviše se iznerviram kada neki transfer koji najavimo ne prođe i onda nas optužuju da smo sve izmislili“.

Čak ni sami igrači često ne znaju šta ih čeka.

„Nije svaki put igrač upleten u čitavu priču. Pre nekoliko godina rekli su mi da Sanderlend želi Džermejna Defoa, a dan kasnije sam ga intervjuisao za nekog sponzora. Kad sam završio intervju isključio sam snimanje i pitao ga ima li istine u tome. ’Mi to poslednji saznamo, dešavalo se da mi saigrače ljudi zovu i kažu im – čestitamo, od sutra igraš tamo’, objasnio mi je on“.

Igrač: Ako treba da lažemo, lagaćemo

Daleko od toga da su igrači bez uticaja.

„Kako sve počinje? Recimo, hoću da promenim klub. Ako imate kvalitet za Premijer ligu, to nije problem, ali ne možete tek tako da uđete kod menadžera i tražite da vas pusti. Imao sam dosta transfera tokom karijere. Dvaput sam ja hteo da odem iz kluba, ali se češće događalo da me neki klub želi. To su situacije koje pokreću priču. Najdirektniji metod bio bi da odem kod agenta i kažem mu: ’Pusti neku priču u moje ime’. Možete da pričate sa saigračima, a oni da to prenesu svojim agentima. Ponekad pričate sa ljudima u samom klubu, za koje znate da imaju kontakt sa novinarima. Ali u fudbalu nikad ne znate šta će se dogoditi. Jednom me menadžer nije stavljao u tim, pa sam rekao saigraču u kog sam imao poverenja da me drugi tim želi. Očekivao sam da će on preneti to gde treba. Međutim, sutradan ujutro menadžer me je zvao i rekao mi da nema šanse da promenim klub“, rekao je intervjuisani igrač.

Nekad se fudbaleri posluže trikovima.

„Jednom je jedan moj saigrač želeo da ode. Sačekao je dan kada smo slobodni i pustio u medijima priču kako je nateran da trenira sa juniorima, odvojeno od prvog tima. Naravno, pobrinuli su se da se na licu mesta nađe i skriveni fotograf. Ponavljam, tog dana on nije trebalo ni da se pojavi na treningu, ali je došao samo zbog tih slika. Priča je izazvala očekivanu reakciju i nekoliko dana kasnije momak se pohvalio da ga je tražio klub iz vrha Premijer lige“.

Funkcioner: Fudbalsko tržište je puno prljavština

Jedan od razloga zašto se igrači dovijaju leži u strukturi ugovora.

„Najgora stvar koju sebi može da uradi igrač ili agent je da pošalje pisani zahtev za transfer. U svakom ugovoru postoji godišnji bonus za lojalnost i on se isplaćuje svake godine do kraja ugovora čak i igračima koji klub napuste u najdramatičnijim okolnostima. Bitno je samo da ne postoji pisani trag da su tražili transfer. Ni igrači ni agenti ne žele da ostanu bez tog bonusa i onda moraju da smišljaju alternativne načine“, objašnjava klupski funkcioner.

„Tržište je puno prljavština, igrači, agenti i klubovi spremni su da učine svašta da bi zaštitili svoje interese“.

Zbog toga se u medije često plasiraju informacije koje nisu nužno povezane sa istinom.

„To funkcioniše na svim stranama. Agenti po prirodi posla koriste kontakte u medijima, pa to rade i klubovi kada žele da prodaju ili kupe igrača. Tokom saga koje se razvlače, klubovi često biraju trenutak i informaciju koju žele da proslede medijima“.

Poznanstva su ključna i među fudbalskim funkcionerima.

„Dešava se da hoćete da prodate igrača, ali ne dobijate cenu koju želite, recimo nude vam 8 miliona, a vi tražite 10. U toj situaciji možete da okrenete čelnika nekog trećeg kluba sa kojim ste dobri i zamolite ga da on okrene nekog u medijima i kaže daje spreman da tog igrača plati 9 miliona. To najčešće dovede do toga da dobijete traženu sumu od prvog kupca, jedinog koji je stvarno bio zainteresovan“.

Naravno, ugao agenata je potpuno suprotan. Oni najviše vole kada se klubovi grabe za njihove igrače.

„Agenti najviše vole kada se oko njihovog igrača vodi prava aukcija, ali se to dešava mnogo ređe nego što bi se činilo. Često se u medijima pojavljuje nešto što zovemo ’pravilom trojke’, gde se u priči javljaju tri kluba. Te priče obično plasiraju agenti i u njima se nalazi klub koji je stvarno zainteresovan, klub za koji bi agenti voleli da bude zainteresovan i treći koji sa celom pričom u stvarnosti nema nikakve veze“.

Ponekad agenti igraju prljavo i prema igračima (svako ko kušuje igrače u FM zna prema kome treba da bude najizdašniji pri dovođenju igrača)

„Postoje slučajevi da igrač bude povezan sa klubom i na kraju potpiše za njega, a da znam da mu je drugi nudio veću platu. Taj podatak retko dođe u medije. U takvim slučajevima po pravilu se radi o tome da je agent dobio veću proviziju od prvog kluba, pa drugi nije ni pomenuo igraču. Fudbal je prepun situacija u kojima agenti ne štite interes igrača na pravi način, već štite samo svoj interes“, zaključuje klupski funkcioner.

Legenda o nastanku

Za kraj, pročitajte i nekoliko rečenica o tome kako su nastale kolumne posvećene transfer glasinama.

Transfer glasine nastale su krajem 60-ih, kada je Rupert Mardok kupio The Sun i rešio da ga pretvori u tabloid. Razog je bio krajnje praktičan: zbog rasporeda i malog broja štamparija, prvo izdanje novina za severnu Englesku moralo je da bude već na putu ka kioscima u trenutku kada se završavaju večernji mečevi.

Da bi to nadomestili , ljudi iz tabloida izmislili su koncept transfer glasina, smeštene na pozicije koje će u drugom izdanju popuniti izveštaji sa mečeva.

Kada je San stekao potrebnu popularnost i otvorio štamparije i na severu, navijači su se pobunili što više nema glasina. One su vraćene kao dodatni sadržaj i od tada su redovni deo sportskih medija.

Jasno, u to vreme, dok su transferi na Ostrvu mogli da se obavljaju bilo kad od prvog jula do kraja marta, sve te priče imale su nekog smisla.

Sada se redovno dešava da petog februara, samo što se zimski prelazni rok završio, krene priča o tome šta će se dogoditi tokom leta.

Izvor: b92.net