17.12.14.

"Samoubistvo" na Stamfordu, opelo na San Siru i poslednji pokušaj reanimacije kod kuće

Andrij Ševčenko i Fernando Tores su jedni od najvećih golgetera koje je svet video u 21. veku, ali slatka priča i koferi para ruskog oligarha, jedan Portugalac kojem se nisu preterano sviđali i izdaja onih čiji su bili idoli je njihovo prokletstvo.

Samo jedna velika karijera je krenula tako okomitom stranputicom u poslednjih desetak godina kao karijera Ferananda Toresa. I zajednički faktor za obe je da je sunovrat počeo na stadionu Stamford Bridž. Andrij Ševčenko je od Milanovog fudbalskog božanstva, postao promašaj decenije u Čelsiju i potom završio karijeru daleko od načina na koji je zaslužio. Nekoliko godina kasnije, El Ninjo je obuo Ševinu čizme i spoznao kako je to kada izdaš one koji te vole i postaneš kusur koji niko neće…

Andrij Ševčenko i Fernando Tores su najskuplje akvizicije u abramovičevskoj eri Čelsija. Igrači koje je Red Rom lično želeo, u koje se zaljubio i nije pitao za cenu. Igračke koje nije mogao da gleda u rukama drugih. Ukrajinca je platio nešto više od 43 miliona evra, a za Španca je izdvojio 58,5 miliona evropskih novčanica. Bile su to (uz Šona Rajt Filipsa) najgore uložene pare Abramoviča od dolaska u Čelsi.

Ševa je bio Romanova tiha patnja. U jednom trenutku, ruski oligarh je čak nudio 75 miliona evra plus Ernana Krespa za Ševčenka, ali Milan je tada bio moćan klub i odbio je. “Vetar sa Istoka” je bio idol Milanovih navijača, doneo je Rosonerima titulu prvaka Evrope, osvojio Zlatnu loptu i mnogi bi se tada kladili da će karijeru završiti na San Siru. Tragično finale za Ševu i Milan protiv Liverpula u Istanbulu, pa potom ispadanje od Ronaldinjove Barse u polufinalu Lige šampiona sledeće godine kada mu je poništen regularan gol koji bi Rosonerima doneo izjednačenje, možda su Ukrajinca naterali da pomisli da njegov klub nije u rangu najmoćnijih. Ševčenko je imao status superzvezde u Milanu, predsednik Berluskoni ga je obožao, čak je bio i kum na krštenju njegovog sina Džordana. Ipak, Roman je posle dugog perioda ubeđivanja uspeo da Silviju preotme Zlatnog dečka. Spekulisalo se tada i da je Andrijeva supruga Kristen imala uticaja na selidbu u London (postoje žene koje ne žele da žive u Milanu!?), ali više je to bila priča za razočaranu masu Milanovih navijača.



Ševa je želeo da postane Car i na Ostrvu, čovek koji će Abramoviču doneti toliko željeni pehar Lige šampiona, a ni finansijski momenat ne treba zaboraviti. Tog dana kada je odlučio da pređe iz Milana u Čelsi, Andrij Ševčenko je upropastio svoju karijeru. Ogroman pritisak, konkurencija strašnog Drogbe u kojeg je Murinjo više verovao i adaptacija na London i Premijer ligu u stilu svog nekadašnjeg “blizanca” iz Kijeva Sergeja Rebrova, bili su faktori koji su praktično stavili tačku na jednu veliku karijeru. Ševa je bio u agoniji, a da ironija bude veća, Milan je u prvoj sezoni po njegovom odlasku posle skandala sa Kalčopolijem i preko kvalifikacija za LŠ došao do titule šampiona Evrope! Fantastični Rikardo Kaka je bio najbolji mogući analgetik za bol nastalu Ševinom odlukom.

Već sledeće sezone, Murinjo je napustio Stamford Bridž zbog nesalaganja sa Abramoviem i mnogi su pomislili da će sunce ogrejati i nekada najboljeg igrača sveta. Avram Grant je doveo Čelsi do finala u Moskvi, ali se ni Ševčenko, ni Abramovič nisu radovali na istoku Evrope. Ukrajinac je na klupi presedeo finale sa Mančester Junajtedom, Teri je odlučio šampiona.

Posle dvogodišnjeg mučenja, Ševa se kao izduvan balon vratio u Milan. Ali, ništa više nije bilo ista. Ekipa je imala drugog gazdu, Ševčenko nije dobio čak ni svoju “sedmicu” već dres sa brojem 76. Godinu dana je proveo u senci Ronaldinja, Kake, Pata, Inzagija… Poslednja stanica je bio njegov Dinamo iz Kijeva. Posle tri pristojne sezone, stavio je tačku. Iako je bilo jasno da je sam sebi odsvirao kraj leta 2006. godine.

Godinu i po dana po odlasku Ševčenka, u Romanu Abramoviču se opet probudila megalomanska glad da dovede u tom trenutku jednog od najboljih napadača sveta. Elegantnog ubicu kakav je bio Ševčenko u Milanu. Opet je Roman imao slatku priču i ubedio Fernanda Toresa da šokira Liverpul i podense zahtev za transfer. Ostrvo je bilo u šoku, Čelsi je poslednjeg dana prelaznog roka srušio klupski i nacionalni rekord u visini transfera, a Tores je “pucao sebi u kolena“ kao Ševčenko četiri i po godine ranije. Šest dana posle kontroverznog transfera, El Ninjo je debitovao baš protiv Liverpula i doživeo poraz. Igrač koji je u crvenom dresu terorisao odbrane širom Ostrva, bio noćna mora najboljeg defanzivca lige Nemanje Vidića je polusezonu u novom klubu završio sa jednim postignutim golom!

Još četiri godine je trajalo mučenje Toresa u Čelsiju, ali kao i kod Ševčenka, Stamford Bridž mu je umesto obećanog raja postao fudbalsko stratište. Fantastični centarfor koji je osam sezona zaredom postizao dvocifren broj prvenstvenih pogodaka je po dolasku u Čelsiju zaboravio da daje golove. Za tri i po godine, dao ih je ukupno 20 u Premijer ligi. Uspeo je da osvoji tri velika trofeja, ali njegov udeo u tim ostvarenjima je bio zanemarljiv.



Verovatno ni sujeta nije dala Romanu Abramoviču da posle debakla sa Ševčenkom prizna tako brzo još jednu skupocenu grešku, pa se El Ninjo patio u Čelsiju sve dok i Rusu nije postalo jasno da je platio 50 miliona evra za još jedan paket sa etiketom “promašaj”.

Stopama Ševčenka, Tores je krenuo i prošlog leta. Murinjo je jedva dočekao da ga se reši i uvali ga Milanu čiji izbeledeli imidž je savršeno odgovarao reputaciji plavokosog Španca. Stara slava i ništa više. Posle samo par meseci, Fernando Tores je višak i u Milanu. Neće to još niko iz kluba javno da prizna, pokušaće da sačuvaju kakav-takav rejting Toresu i eventualno ga proslede da bude problem nekog drugog. Kada “devetka” kakav je bio Pipo Inzagi izvede tim na teren bez klasičnog centarfora i ostavi Toresa na klupi, jasno je koliko je sati.

Tores je kusur koji više niko neće. Čelsiju ne pada na pamet da ga vrati, Milan ne zna kako da raspetlja čvor. Samo dva kluba se pominju kao potencijalna i verovatno poslednja stanica nekada jednog od najboljih napadača sveta. Ona dva u kojima je bio idol i koje je izdao.

Liverpul je i dalje onaj ukleti klub koji pati za čovekom koji će davati golove. Ako se obistine neke najave da bi Rafa Benitez mogao da se vrati na Enfild Roud, vrata Liverpula bi se možda malo odškrinula za Fernanda Toresa. Možda.

Druga opcija je i po treći put iskopira Ševčenka. I vrati se tamo odakle je krenula velika karijera. Situacija se okrenula, Atletiko Madrid je danas mnogo veći klub nego što je bio kada ga je tinejdžer rumenih obraza uveo u Primeru. Simeone je igrao sa njim, možda se sažali i možda Čolo probudi zamrli zver u telu plavušana. Da makar ode u istoriju pristojno poput Ševčenka u Kijevu.

Dok je Ševčenko fudbalsko samoubistvo izvršio u 30. godini, Tores je to uradio kada je imao samo 27 leta. Koliko su još mogli nikada nećemo saznati.