3.1.15.

Calcio familia: 7 sestara, 7 priča, 7 donova

Porodice Anjeli, Berluskoni, Morati, Kranjoti, Sensi, Tanci i Čeki Gori ispisale su najslavnije stranice istorije najjače lige koju je svet video.

Legende Serije A

Termin nedeljom u 15.00 i derbi kola u 20.30 časova garantovao je najbolji fudbal na svetu. Popodnevna druženja sa Simonom Venturom i nekim čudnim ljudima u šarenom studiju u kojem se zbijaju šale na italijanskom koji ne razumemo, ali nam ipak deluju simpatično da razvučemo osmeh i da zamišljamo o čemu to Žabari pričaju.

Poslednja decenija prošlog veka ostaće upamćena u fudbalskim almanasima kao epoha najjače lige koju je svet ikada video. Njegovo veličanstvo Kalčo. Serija A je tada bila suva esencija najboljeg mogućeg fudbala. Gladijatorska arena kao u Rimu dva milenimujma ranije. Ko se tada nije oprobao u Seriji A propustio je najteži filter i priliku da vidi gde je njegovo mesto među najboljima.

Bilo je to vreme Sedam sestara. Juventus, Milan, Inter, Roma, Lacio, Fiorentina i Parma. Imali su pare, moć, stil, svetske zvezde i trenerske mozgove. I iznad svega toga lutkare koje su vukli konce. Sedam Donova. Sedam prebogatih familija koje su nemilosrdno upumpavale stotine miliona nemačkih maraka (ili milijardi lira) u stvaranje dinastija koje će od Kalča napraviti do tada neviđen fudbalski spektakl.

Anjeli, Berrluskoni, Morati, Kranjoti, Sensi, Čeki Gori i Tanci. Kakvi tipovi!

Bili su preteča Football managera. Samo što su oni tada igrali sa živom lovom i pomerali žive ljude. Kako i kada im se prohte. Za njih ništa nije bilo nemoguće u igri prestola. Bili su podjednako važan deo kao Batistuta, Kapelo, Maldini, Lipi, Nesta, Bađo, Trapatoni, Kanavaro, Anćeloti...

Sedam apsolutista koji su jedan drugog gurali napred. Da se troši više, da bude što spektakularnije, da navijači u njih gledaju kao u bogove. Bilo je prepirki, prozivki, zle krvi, ali namazani Donovi nikada nisu prešli granicu dobrog ukusa. Posle svega toga su imali svoje večere i odrađivali poslove. Ono što ih razlikuje od današnjih „abramoviča“, Amerikanaca, Arapa ili Singapuraca je da su oni zaista voleli te klubove. Nisu ih kupili samo zbog diskontne cene. Godinama su čekali da ostvare snove svojih očeva ili dedova. Drmali su klubovima iz svojih gradova za koje su navijali od malih nogu. Za razliku od današnjih gazdi i cele te menadžerije, oni su se ipak razumeli u fudbal. Čak i onda kada je Berluskoni vileneo jer vidi samo jednog napadača u prvih 11. Unosili su emociju prosečnog navijača. Nisu imali onu Abramovičevu tupavu facu koja je ista na 3:0 ili 0:3. Njihovo pogosnko gorivo nisu bili planovi, već snovi. Zato su se većinu i obili o glavu. Ali zbog novca i truda koji su uložili, zbog emocije koju su dali, zbog toga što nisu bili hladnokrvni šmekeri već su ispaljivali antologijske izjave, zato su i postali deo navijačkih interesovanja. Zanimalo nas je gde je, šta je i s kim je Silvio, Serđo, Vitorio... Zbog svega toga imali su puno pravo da se mešaju treneru u taktiku, da se prepiru sa novinarima i odgovaraju na prozivke tifoza. Na kraju, niko od njih nije zaradio novac na tim klubovima. Samo su svetu pružili desetak godina fudbalske antologije. Bilo je to i više od fudbala. Stvar prestiža, ugleda, politike, posmrtnih zaveta i kompleksa iz detinjstva.

Prošle su dve decenije od tada. Neki su preminuli, neki su po zatvorima, neki su skoro pa digli ruke od fudbala, neki čekaju da odu Svetom Petru na isposvest. Ali za ono što su tada napravili od Serije A zaslužuju jedno veliko HVALA.

VITORIO ČEKI GORI – FIORENTINA

Vitorio i Gabrijel Batistuta

Mislio je da može da snimi fudbalsku dramu sa srećnim krajem. Kada je Fiorentina u septembru 2000. godine eliminisana u Kupu UEFA od austrijskog autsajdera Insbruka, možda je to zapravo bio početak kraja legende o sedam sestara. Uvod u Fiorentinin sunovrat i zlo u najavi. Uzlet i propast kluba iz Toskane idu na dušu i račun Vitorija Čeki Gorija. Filmski magnat iz Firence je klub nasledio od oca Marija Čeki Gorija. Takođe giganta u filmskoj industriji. Čuveni filmadžija Mario je konačno 1990. dočekao da stavi šapu na Fiorentinu. Kupio je klub od Flavija Pontela kojeg su razjareni navijači hteli da rastrgnu konjima na repove posle prodaje Robija Bađa omraženom Juventusu. Prve akvizicije su mu bili Gabrijel Omar Batistuta (kako lepo zvuči to ime) i Brazilac Mazinjo. Šou u Firenci je počeo! Tri godine je Mario bio na čelu Viole. Do smrti. Nasledio ga je Vitorio i od Fiorentine stvorio klub u koji su se kleli mnogi ljubitelji fudbala širom planete. Viola je isukala mač pred velikanima i počela poteru za Skudetom koji, nažalost, nikada neće doći na stadion Artemio Franki. Vitorio Čeki Gori nije žalio para. Efenberg, Brajan Laudrup, talentovani Rui Košta iz Benfike, „neki“ Toldo iz Ravene, brazilski Belgijanac Oliveira (onaj što je ujeo Savićevića), Kančelskis, „Životinja“ Edmundo, legenda Di Livio, Toričeli, Repka, Švaba Hajnrih, Mijatović, Kjeza, Abel Balbo, lepi Nunjo Gomeš... Samo su neke od velikih kupovina Vitorija Čeki Gorija. Da li stvarno mislite da je Fioentina kao klub imala pare za sve ovo? Naravno da su to bile njegove pare. I nije bilo dovoljno za Skudeto! Fiorentina je bila u Ligi šampiona, tukla Mančester Junajted i Asenal kao od šale, igrala je prelep fudbal, ali Batigol nikada nije doživeo da sa svojim Ljubičastima pokori Italiju. A, trebalo je! Makar jednom! Makar u sezoni 1998/99. Viola je pola godine vodila na tabeli, pobedila svaku utakmicu na Frankiju. Sve do jedne maglovite febuarske noći na San Siru. Mišić je izdao Batija, ludi Edmundo je danima ludovao na karnevalu u Riju, nikome se nije javljao i Violi su sasečena krila. Nije bilo nikoga da postigne gol, Rui nije mogao sam. Završila je sezonu daleko iza šampiona Milana. Ispostaviće se da nikada više Gorijevo čedo neće biti tako blizu. Njegove firme su počele da pucaju, a klub više nije mogao da računa na upumpavanje miliona i našao se u dubiozi teškoj 50 miliona dolara. Kasnije i mnogo većoj. Plate su kasnile, prodaje Batistute, Rui Košte i Tolda najvećim rivalima nisu mogle da spreče kolaps. Policija je jedne julske noći upada u luksuznu vilu Čeki Gorija, hapsi da ga sa ljubavnicom Valerijom Marini,uzput pronalazi vrećice kokaina i iz sefa odnosi papire i dokaze... Gotovo je! Fiorentina se ubrzo ugasila, da bi je braća Dela Vale kasnije oživela. Protiv Vitorija Čeki Gorija je podizano nekoliko optužnica za višemilionske prevare i pranje novca (ne u Fiorentini!) i u oktobru 2013. godine je osuđen na sedam godina robije.

KALISTO I STEFANO TANCI – PARMA

Stefano Tanci i Hidetoši Nakata

Ko nije voleo velikane, a nije se zaljubio u Fiorentinu, verovatno je obožavao Parmu. Došli su pravo niotkuda! Bili su niko i ništa do 1980. Mali i niželigaški klub. Uspon kluba iz Vojvodstva je počeo 1985. godine kada je temelj postavio trener, a nekadašnji prodavac cipela, Arigo Saki i kada je klub dobio sponzorstvo Kalista Tancija, vlasnika Parmalata. Reč je o kompaniji koja je bila svetski lider u proizvodnji dugotrajnog mleka i mlečnih proizvoda, koja je radila u 60 zemalja širom sveta, zapošljavala 36.000 radnika, sponzorisala Real Madrid... . Zbog toga se za Parmu odomaćio nadimak Mlekadžije. Pravi nadimak je Krstaši ili Dukali (Vojvode). Kada je je 1989. počela era trenerskog genijalca Nevija Skale (čoveka koji je otac modernog 3-5-2 sistema) i familije Tanci, počela je i era velike Parme. Kalisto Tanci, rođen u okolini Parme za koju je navijao ceo život, postao je 1990. vlasnik kluba. Prva velika pojačanja su bili Klaudio Tafarel i Tomas Brolin, a posle njih je Tanci štancovao dolaske Benariva, Zole, Tina Asprilje, Sensinija, Dina Bađa, Kouta, Stoičkova, malog Pipa Inzagija, imao potpisan predugovor sa Figom, Krespa, Kjeze, Verona, Tirama, Ortege, Kanavara, u klubu je ponikao Điđi Bufon... Teško je nabrojati sva velika imena koja su nosila onaj prelepi žuto-plavi dres. U drečavim devedesetim godinama, Parmin (i Borusijin) dres sa horizontalim šarama su bili nešto totalno kul. Kod Skale su Krstaši nekoliko puta završili na trećem mestu, osvojilli nekoliko kup takmičenja, ali Skudeto je izmicao. Leta 1996. godine je gazdovanje klubom preuzeo Kalistov sin Stefano Tanci, a za trenera je doveden talentovani Karlo Anćeloti. U sezoni 1996/97, Juventus je za prsa pobedio Parmu u trci za Skudetom. Nikada više posle toga Parma nije bila tako blizu... Nažalost. Kažu da bi ovaj klub osvojio makar jedan Skudeto da nije robovao igranju fudbala za oko i dušu. Osipanje je počelo kada je Lacio kupio Krespa, a Juve uzeo Tirama i Bufona. Imali su Krstaši kasnije Mutua, Adrijana, Di Vaja, ali nikada više nisu bili ubice iz potaje. Kompanija Parmalat je bankrotirala 2003. godine i ostavila finansijsku rupu duboku 14 milijardi evra. Do danas je to najveći pojedinačni bankrot u evropskoj ekonomiji. Ni Tancijevi, ni Parma se nisu oporavili. Kalisto i Stefano su završili iza rešetaka i osuđeni su na po osam godina zatvora. Bogatstvo Tancijevih se procenjivalo u milijardama, a samo u umetničkim slikama Pikasa, Moea ili Van Goga, Kalisto je imao preko 100 miliona evra. Za vreme vladavine porodice Tanci, Parma je osvojila tri Kupa Italije, dva Kupa UEFA, i po jedan Kup pobednika kupova, Superkup Evrope i Superkup Italije. Šta bi Parma bila bez familije Tanci? Prosečan klub za koji znate kada se kladite na Seriju B. Zbog Tancijevih i na našim prostorima nekome danas kuca srce za Krstaše iz Vojvodstva... Zbog njih je danas Parma peti klub severno od Rima po broju navijača starosti između 20 i 40 godina.Prepoznajete li nekog bliskog u toj grupi? To je zbog Tancijevih.

SERĐO KRANJOTI – LACIO

Kranjoti i Pavel Nedved

Naravno, Serđo Kranjoti je rođen u Rimu. I Lacijal je od malih nogu. Počeo je kao sitni računovođa. On je primer karijeriste koji je napredovao korak po korak. Šef odeljenja, po pomoćnik direktora, pa direktor ispostave u inostranstvu itd. Kada je otišao u inostrnastvo, nije radio samo za firmu, već i za sebe. U Brazilu je stekao kapital kojim je počeo da uvećava bogatstvo i pravi imperiju. Tamo su ga prozvali Gazda Seržinjo. Radio je u kompanijama koje su se bavile agro-biznisom. Po povratku u Italiju je postao bankar i vlasnik kompanije Ćirio koja je izrasla u jednog od globalnih lidera u proizvodnji hrane. I onda se ukazala šansa koju nije smeo da propusti. Kupio je 1992. godine Lacio za 38 milijardi lira (tada su milijarde lira otprilike bile ekvivalentne milionima nemačkih maraka) i probudio plavo-beli deo Rima. Nikada verovatno velika trojka sa severa nije imala tako jakog protivnika kao što je Serđo Kranjoti. Kakav Maradona i Napoli, kakva Verona, kakav Rivin Kaljari... Kranjoti je ozbiljno pretio da promeni mapu italijanskog fudbala. Juve, Milan i Inter u najboljim godinama nisu mogli da pariraju tom ludaku. Iz Fođe je doveo Bepea Sinjorija, a potom i Zemana i bacio rukavicu Juventusu. Lacio u 4-3-3 formaciji je bio čudesan! Fiorentinu su zgazili 8:1, Zemanov bivši klub Fođa je pobeđen 7:1, pa zatim 4:1 protiv Intera, pa 3:0 u Torinu protiv Juventusa... Šou od fudbala! U leto 1997. Kranjoti je najavio Drim tim pošto je kupio Almeidu, Jugovića, Manćinija, vratio Bokšića... Uvod u zemljotres koji će nastati godinu dana kasnije. Serđo Kranjoti je leta 1998. godine izveo najjači prelazni rok u dotadašnjoj istoriji fudbala. Srušio je svetski rekord za Kristijana Vijerija, doveo je i Salasa, Mihajlovića, Stankovića, De la Penju, Kouta, Konseisaa. Ni to nije bilo dovoljno, Skudeto je otišao u ruke Milana. Kranjoti se nije predao već je odgovorio novim kupovinama. Sledeća tura pojačanja su bili: Simeone, Veron, Ravaneli, Simone Inzagi, Kenet Anderson, Sensini...Lacio je u međuvremenu osvojio Kup Italije, KPK, Superkup Evrope... Konačno je stigao i Skudeto. I Bog je valjda plakao kada je onako natopio teren u Peruđi. Kolina je rekao ’igra se!’ Juve je ostao zaglavljen u blatu Umbrije, a Olimpiko je slavio kao nikada do tada! Lacio je osvojio svoj drugi Skudeto i posle toga je krenuo sunovrat. Poput Tancijevog Paramalata, srušila se i Kranjotijeva imperija Ćirio. Najbolji su pobegli iz Lacija, klub je bio na ivici bankrota i spasio ga je Klaudio Lotito. Serđo Kranjoti je zbog finansijskih malverzacija u Ćiriu osuđen na devet godina robije, a zatvorske kazne određene su i njegovoj deci Andrei, Elizabeti i Masimu. Lacio nikada više nije bio moćan kao te 2000. godine. I danas u blje snadbevenim marrketima u Sbiji možete naći paradajz pire Ćirio. Te konzerve su donele Skudeto u konkurenciji kakva do tada nije viđena.

FRANKO SENSI - ROMA

Sahrana Franka Sensija

Posle smrti dugogodišnjeg predsednika Dina Viole (preminuo u predsedničkoj kancelariji Rome, zar treba nešto dodati?) 1991. godine, Roma je bila u haosu. I tako dve godine. Onda se pojavio Franko Sensi. Rođeni Romanista i zagriženi fan Rome. U tandemu sa Pjetrom Mecaromom je 1993. kupio Romu, a ubrzo je postao i suvereni gazda Vučice. Diplomirao je matematiku i obogatio se u poslovima sa naftom. Bio je tajkun, ali ne onaj zlikovac iz srpskih taboida, već dasa od stila. Godinama je čekao priliku da ostvari opsesiju i postane gazda Rome. Kada je to konačno uspeo, niko više nije mogao da mu stane na put. Upumpavao je sopstveni novac, ali kao lukavi matematičar nikada to nije radio uzalud. Prva velika pojačanja koje je doveo su bili Siniša Mihajlović i Klaudio Kaniđa. Počeci nisu bili laki, Roma je bila daleko od vrha, ali je iz godine u godinu napredovala. Zapravo, Roma je devedesetih imala najmanje para. Roma je poračunato najmanje trošila. I vrebala... Ko je tada počeo da navija za Romu neće joj do kraja života okrenuti leđa. Veliki treneri poput Maconea, Lidholma i Bjankija su došla kod Sensija. Pojačanja poput Balba, Fonseke, Delvekija ili „Keka“ Morijera nisu bila ozbiljna da se parira paklenoj konkurenciji na Čizmi. A, onda je usledila prekretnica. U prvom timu kod Zdenjeka Zemana je punim sjajem zasijao mladi Romanista Frančesko Toti. Oličenje tog mentaliteta. Dečaci kod Zemana su izrasli u momčine kod Kapela. Posle Skudeta koji je osvojio ljuti rival Lacio, nije bilo izbora ni dileme. To se nije moglo gledati ako si navijač Rome. Napadaj! Sve ili ništa! Sensi je strovalio brdo novca u nameri da uzvrati udarac. Vihornim bekovima Kafuu i Kandeli, zatim Totiju, Zagu, Delvekiju, Tomaziju su pridodati čudesni Japanac Nakata, „Aeroplanino“ Montela, bombaš Asunsao, najskuplji defanzivac sveta Valter Samuel, „Puma“ Emerson, zver Zebina i na kraju njegovo veličanstvo Gabrijel Batistuta. Kapelo je to utegao pod konac i u jednoj od najjačih šampionskih trka u istoriji fudbala doneo Vučici toliko čekani Skudeto. Rim je goreo, Sabrina Ferili se skinula, a Frančesko Toti potpisao večnu ljubav. Životni cilj Franka Sensija je ispunjen. Roma je bila simbol prelepog fudbala. I bila je šampion! Posle toga je Vučica konstantno bila u vrhu, osvajala trofeje u kupu, ali nikada više Skudeto. Nakon 18 godina gazdovanja u Romi, Franko Sensi je preminuo u avgustu 2008. godine. Kažu da je to bila jedna od sahrana kakvu čak ni veliki Rim nije video. Preko 40.000 ljudi, mahom Rominih navijača, ispratilo je voljenog predsednika u legendu! Svi koji drže do sebe u Italiji su došli na sahranu. Galijani sa ružom poput Barzinija u Kumu. Franka je nasledila ćerka Rosela, borila se koliko je mogla, nije bila ajkula za taj posao i danas su tu neke nove gazde...

MASIMO MORATI - INTER

Masimo Morati

Možda i najbolji primer porodične opsesije jednim klubom. Masimo Morati je posle 27 godina čekanja vratio Inter u vlasništvo Moratijevih. Masimo je jedno od šestoro dece čuvenog Anđala Moratija koji je 13 godina bio gazda Intera u vreme najslavnijeg perioda ovog kluba, kada su Nerazuri sa Ererom osvojili dve titule prvaka Evrope. Masimo Morati je ogromno porodično bogatstvo uvećao u poslovima sa naftom i 1994. je končano dočekao da ispuni obećanje dato ocu. Dugo vremena je Masima Moratija pratio imidž ukletog predsednika. Uvek je ostajao kratak u trci Anjelijem i Berluskonijem. Masimo Morati je tokom predsedničkog mandata u Interu od 1995. do 2013. godine potrošio oko milijardu i po evra na pojačanja! Čak mu ni svetski rekorder Ronaldo nije pomogao da osvoji Skudeto. Morati je bio sinonim za gubitnika. Od svih italijanskih fudbalsakih Donova imao je najlepše manire, nije bilo kontroverzi oko njega, voleo je Inter i delio nagrade igračima čak i kada bi ga oni po ko zna koji put izdali. Čuvena je priča kako je posle jednog kiksa protiv Breše ušao u svlačionici i umesto da očita bukvicu razmaženim i preplaćenim zvezdama, tužno je konstatovao.
„Ja sam čovek zaljubljen u pogrešnu ženu. Znaš da te ona vara, a opet ti je i dalje voliš, slepo. Hoću ovo da vam kažem, kada vas bude vređalo 80.000 ljudi, znajte da jedan čovek sedi gore i želi vam sve najbolje. Taj čovek će uvek biti uz vas!“, rekao je Masimo i podelio po zlatni dukat svakome od igrača koji verovatno od sramote nisu mogli da ga pogledaju u oči.

Bio je navijač, pa predsednik. Godinama se borio protiv tajnog sistema i veslao uzvodno. Ipak, pravda je spora, ali dostižna. Sve se promenilo posle Kalčopolija ili Farsopolija kako su rivali nazivali čuvenu aferu u italijanskom fudbalu. Morati je dočekao da njegov Inter dominira, nizale su se titule u oskaćanoj Seriji A, na kraju mu je Murinjo podario i toliko čekanog Klemponju. Masimo je mogao da pogleda u nebo i da zamisli Don Anđela kako se smeje odozgo. Ispunio je zavet koji je dao ocu. Na kraju je i Masimo Morati izgubio bitku kada je kriza pojela italijanski fudbal. Dugovi su bili ogromni. Nevoljno je prodao klub Indonežaninu Eriku Tohiru. Ali, možda je i Masimu neki potomak dao obećanje da će jednog dana familija Morati opet drmati Interom.

ĐANI ANJELI - JUVENTUS

Anjeli

Najčuvenija dinastija italijanskog fudbala su Anjelijevi. Porodica koja vlada Juventusom do 1923. godine! Za osam godina će to biti ceo vek. Neki klubovi i ne postoje toliko. Tada je predsednik kluba postao Edoardo Anjeli, sin čuvenog Đovanija Anjeli, osnivača Fijata. Gazdovao je klubom 12 godina. Sve dok 1935. godine nije izgubio život u avionskoj nesreći. Posle rata, Edoardov sin Đani Anjeli je preuzeo komandu u klubu i od Juventusa napravio najveći klub u Italiji. Uradio je ono što je ranije uradio sa Fijatom. Đani Anjeli je bio najmoćniji i najbogatiji čovek tadašnje Italije. Čovek od kojeg je zavisila italijanska privreda. Istovremeno, modna ikona i sinonim za stil i otmenost. Klasa! Osam godina je bio predsednik Juvea, da bi zbog brojnh obaveza predao funkciju bratu Umbertu. Iako kasnije nije bio zvanično predsednik, kao vlasnik je izuzetno vodio računa o Juveu. Čuvena je legenda o njegovom odnosu sa predsednikom Bonipertijem. Svako jutro u 6.00 časova bi Anjeli pozvao telefonom Bonipertija (kojeg je on tu i postavio) da vidi šta je novo u klubu i kakvi su dalji planovi. I tako decenijama. Sve do 2003. godine kada je preminuo od raka prostate. Godinu dana kasnije je ista opaka bolest odnela i Umberta. Dva najvažnija Anjelija u Juventusovoj istoriji su otišli u legendu. Klub je preuzeo Đanijev dugogodišnji adokvat i čovek od poverenja Franko Grande Stivens. Ali, tada su vlast u klubu iz senke preuzeli Mođi, Điraudo i Betega i naneli ljagi za sva vremena na ime velikog kluba. Tek posle odlaska samotne trijade, gazda Fijata Džon Elkan (unuk kojeg je Đani odredio da nasledi imperiju) se ozbiljnije pozabavio klubom i 2010. postavio rođaka Andreu Anjelija na predsedničku funkciju. Familija opet odlučuje o svemu, rezultati su vidljivi. Juventusu je najbolje kada se za sve pitaju Anjelijevi...

SILVIO BERLUSKONI - MILAN

Berluskoni i Filipo Inzagi

Najveći i najkontroverzniji! Sinonim gazde u italijanskom fudbalu. Roman Abramovič je za njega Miki Maus. Rođen je u Milanu u porodici iz srednje klase. Otac mu je bio sitan bankar i veliki navijač Milana koji je i Silvija zatrovao crveno-crnom bojom. Silvio Berluskoni je diplomirao pravo, a novac je zarađivao i kao šlager pevač na kruzerima. Lik kojeg baciš naglavačke, a on se dočeka na noge. Prve velike pare napravio je gradeći stambene komplekse, potom je počeo poslove sa kablovskim televizijama i postao medijski magnat. Kada se obogatio, samo je bilo pitanje dana kada će postati gazda Milana. Desilo se to 1986. godine. Milan je bio tada daleko od najboljih vremena, a dolazak Berluskonija je značio početak nove ere. Silvio je od Milana napravio najveći klub na svetu u nadolazećem periodu. Dovoljno je reći da je osvojio pet titula prvaka Evrope, osam titula šampiona Italije, četiri titule prvaka sveta... Postavio je Galijanija i Braidu za prve operativce i Milan je od te 1986. godine postao klub koji demonstrira moć nad drugima kupujući najbolje igrače na tržištu. Berluskonijevom zaslugom na San Siro su stigli asovi poput Gulita, Van Bastena, Anćelotija, Rajkarda, Savićevića, Papena, Lentinija, Vee, Bobana, Bađa, Desaija, Klajverta, Leonarda, Birhofa, Ševčenka, Redonda, Rui Košte, Inzagija, Neste, Rivalda, Kafua, Kake, Sedorfa, Ronaldinja, Ibrahimovića... Uspesi u privatnom biznisu, ali pogotovo Milanu su mu bila ulaznica za političku scenu gde je dominiriao dve decenije. Postao je najmoćniji i najbogatiji Italijan. Tri puta je bio premijer Italije, a zanimljivo je da je Milan najslabije rezultate na domaćoj sceni beležio za vreme njegovih premijerskih mandata. Samo dva Skudeta za deset godina. Retko koji gazda u fudbalu se toliko posvetio klubu kao Silvio Berluskoni Milanu. Znao je od svega toga da napravi šou kao kada bi helikopterom sleteo u Milanelo nenajvaljen da deli lekcije trenerima i igračima. Poslednjih godina iz svog džepa pokriva minuse koji godišnje iznose između 50 i 100 miliona evra i nema nameru da odustane. Procenjuje se da je do sada u klub upumpao preko 700 miliona evra sopstvenog novca. Iako je Milan bleda senka nekada moćnog kluba, Berluskoni kaže da ne može da podnese da vidi klub u rukama nekih stranaca. Polako prenosi ovlašćenja na decu. Ćerka Barbara je dobila Milan, ali teško da će ikada uspeti da ponovi uspehe slavnog oca. Ako je neki predsednik zaslužio da se stadion nazove po njemu, to je Silvio Berluskoni. I to će se verovatno desiti kada Milan jednoga dana izgradi sopstveni stadion. Ali, pitanje je da li će to Kavaljere dočekati s obzirom da ima 79 godina.

PIŠE: Aleksandar Gligorić