23.3.15.

PREMOTAVANJE: Silvio Berluskoni – poslednji fudbalski don!

Kada se danas govori o revoluciji u fudbalskoj industriji, ime Silvija Berluskonija svakako se nalazi na vrhu piramide. Taj društveni i industrijski žongler među prvima je shvatio „kud plovi ovaj brod“. Milan je pod njim postao najtrofejniji evropski klub (računajući sve internacionalne trofeje), a on sam najuspešniji predsednik u istoriji, pretekavši čuvenog Santjaga Bernabeua.

Bio je 20. februar 1986. Sjaj Halejeve komete samo nekoliko dana ranije poslednji put je uznemirio svet, u Palermu je počeo proces protiv mafije, a Regan i Gorbačov sastali su se po prvi put. Planetarne promene od epskog značaja bile su u predvorju, ni fudbal nije bio izuzet. Kada se danas govori o revoluciji u fudbalskoj industriji, njegovo ime svakako se nalazi na vrhu piramide. Među prvima je shvatio „kud plovi ovaj brod“, pa je Milan pod njim postao najtrofejniji evropski klub, a on sam najuspešniji predsednik u istoriji.

Svedoci tog događaja kažu da je bilo kao kod Kopole. Film „Apokalipsa danas“... Prigušeni zvuk helikoptera, slike eksplodiranih bombi u tropskoj vijetnamskoj prašumi i kultna rečenica pukovnika Kilgora: „Osećaš li to? Napalm, sinko. Ništa na svetu na miriše tako. Volim miris napalma ujutro“. Deceniju nakon što će Vijetkong konačno kapitulirati, slična slika u Milanelu. Umesto one vreline – hladan februarski dan, a vazduh nad Milanom paraju elise helikoptera kojim dolazi budući don svetskog fudbala.

Na mestu Roberta Duvala sada je Silvio Berluskoni. Možda nema bombi, ali Milan je u tom trenutku izgledao možda i gore od Sajgona posle američke agresije. Izmrcvaren od dvogodišnjeg tavorenja u Seriji B, sa 15.000.000 funti duga, čekao je svog spasitelja.
„Taj helikopter će mu poslužiti kada bude morao da beži” izjavio je zajedljivi Stefano Takoni, tada prvi golman Juventusa, zbog čega će ga predsednik Đanpjero Boniperti kazniti novčano.

Priča se da je Anjeli lično platio tu kaznu...

Don Silvio, naravno, nikada nije pobegao. Zaljubio se „do ušiju“ u svoje mezimče i napravio ep o nepobedivosti.

Bio je 20. februar 1986. godine. Sjaj Halejeve komete samo nekoliko dana ranije poslednji put je uznemirio svet; u Palermu je počeo proces protiv mafije; Regan i Gorbačov sastali su se po prvi put; planetarne promene od epskog značaja bile su u predvorju. Ni fudbal nije bio izuzet. Kada se danas govori o revoluciji u fudbalskoj industriji, ime Silvija Berluskonija svakako se nalazi na vrhu piramide. Taj društveni i industrijski žongler među prvima je shvatio „kud plovi ovaj brod“. Milan je pod njim postao najtrofejniji evropski klub (računajući sve internacionalne trofeje), a on sam najuspešniji predsednik u istoriji, pretekavši čuvenog Santjaga Bernabeua.
Godina koju će obeležiti černobiljska tragedija u fudbalskom svetu pripala je medijskom magnatu u povoju. U trouglu Đani Nardi – Dino Armani – Silvio Berluskoni pala je odluka...
„Silvio, želim da vi kupite Milan! Ja ću vam prodati svoje akcije, ali morate da miobećate dve stvari – hoću da napravite moćan tim i da ja ostanem potpredsednik“, poručio je navodno osamdesetogodišnji Nardi. Još u to vreme za Berluskonija je važilo da pozlati sve čega se dotakne. Simpatični dekica imao je veliki uticaj u klubu, tako da je Armani praktično ispao iz trke pre nego što je i počela, iako je u tom trenutku bio je jedan vodećih ljudi u gradu. Don Silvio se uz osmeh obavezao: „Napraviću od Milana najveći klub na svetu“. Rečeno – učinjeno!

Još odmalena Silvio Berluskoni pokazivao je neverovatan preduzetnički duh. Drugovi iz katoličke škole sećali su ga se kao živahnog momka koji je organizovao razmene slatkiša, igračaka, slika... U kući starog Berluskonija, ulica Volturno broj 60, živelo se skromno. Porodica srednje klase. Otac Luiđi bankarski službenik (veliki navijač Milana) i majka Roza Bosi susretali su se sa svakodnevnim problemima posleratne krize. Ipak, deca (bilo ih je troje) nisu oskudevala ni u čemu. Mladi Silvio završio je pravni fakultet u 25. godini i želeo nešto više.

Iako je kao dobar đak dobio stipendiju od 2.000.000 lira dok je studirao, dodatno je zarađivao pevajući šlagere bogatašima na ogromnim kruzerima. Diplomirao je s najvišim ocenama uz pohvale svog profesora i mentora Rema Frančeskelija. Preporuke tog čoveka značajno su mu pomogle da pronađe prvo zaposlenje u jednoj građevinskoj firmi početkom šezdesetih. Svega nekoliko godina bilo mu je potrebno da uđe u ozbiljan biznis. Kao mali, ali ozbiljan preduzetnik, izgradio je satelitska naselja na obodima Milana, na koje su stanovnici ovog grada i danas ponosni. Poreklo uloženog kapitala dolazilo je iz švajcarskih banaka...

U naseljima koje je izgradio počeo je da uvodi kablovsku televiziju, što je bio njegov prvi kontakt s medijima. Onda je osnovao Kanal 5, ozbiljno uzdrmao monopol RAI, da bi krajem osamdesetih kupio čuvenu izdavačku kuću Mondadori koja i danas drži monopol u Italiji.
Silvija Berluskonija prvi put su počeli da povezuju sa sicilijanskom mafijom kada je izgradio vilu u Arkoreu (malo naselje severno od Milana), a za „domara“ angažovao Vitorija Mangana iz Koza nostre. Njegov zadatak bio je da organizuje obezbeđenje i spreči kidnapovanje gazdine dece. Mangano se na tom poslu zadržao veoma kratko, pošto je posle samo godinu i po dana uhapšen i procesuiran.
Za velikim trpezarijskim stolom u svojoj vili u Arkoreu, dve godine nakon Svetskog kupa u Italiji 1990, Berluskoni je dao jedan od svojih najčuvenijih intervjua. Tada je već šest godina bio na čelu kluba i napravio velike stvari. Milan je slovio za ozbiljnu kompaniju, a don Silvio je objasnio u kakvoj će sprezi u budućnosti biti fudbal i televizija...
„Koncept nacionalnog tima će postepeno bivati sve manje bitan. Neizbežan je i novi format Kupa šampiona. Ekonomska je besmislica da klub poput Milana bude eliminisan u prvom kolu Kupa šampiona. Navijači tokom cele sezone žele da gledaju najbolje ekipe na delu. Na kraju krajeva, Evropa je htela ekonomsku zajednicu, monetarnu uniju. Neizbežno je da se nešto slično dogodi i u fudbalu.“

Vođen ekonomskom logikom Berluskoni je prvi počeo da nemilice troši ogroman novac na velike zvezde. Počelo je sa holandskim trijom Gulit – Van Basten – Rajkard, a nastavilo sa Karlom Ančelotijem, Savićevićem, Bobanom, Papenom, pa kasnije Bađom, Klajvertom, Desaijem, Leonardom, Birofom, Ševčenkom, Ruijem Kostom, Inzagijem, Nestom, Rivaldom, Kafuom, Kakom, Sedorfom, Ronaldom, Ronaldinjom, Ibrahimovićem...
Kao bomba je u jednom trenutku, početkom devedesetih, odjeknula jedna Berluskonijeva izjava „da za iduću sezonu želi da ima dva tima, a jedan bi igrao u ligi, drugi u Kupu šampiona“. Kritičari nisu imali milosti, govoreći da to je uzaludno bacanje para, jer će trener želeti da uvek igraju najbolji... Odgovor je bio brz i efektan...
„Za šest godina koliko sam na čelu kluba nisam mogao da gledam najbolju ekipu. Osim u svojim snovima. Neko je uvek povređen, ili suspendovan, van forme... Zato želim da kupim što više velikih igrača. Da uvek budemo na vrhunskom nivou. Fudbal je pozorište na globalnom nivou. Rezultat nekada dođe, nekada ne, ali ono što je važno jeste da uvek budete među glavnim akterima te velike predstave.“

Silvio Berluskoni je na vreme shvatio da su stadioni ograničeni kapacitetom, odnosno da veliki klub svoje pristalice ima po celom svetu. Zarada na TV pravima postajala je sve veća, a procenjuje se da je Milan od 1986. do sredine devedesetih van granica Italije dobio 5.000.000 novih fanova.

Ono što je uvek voleo da potencira jeste način funkcionisanja u Milanu koji je doneo sve te velike uspehe...
„U mojim kompanijama niko ne radi za Berluskonija, već svi rade s Berluskonijem. Tako smo došli do broja od 36.000 zaposlenih u jednom trenutku. Isto je i u fudbalu. Pitao sam Marka van Bastena šta želi, koga hoće za partnera u špicu. Rekao je Papena. U redu, kazao sam. Možda će tako i biti, možda i neće, ali igrači će uvek biti konsultovani oko stvari koje ih se tiču.“
Naravno, Labudu iz Utrehta želja je ekspresno ispunjena istog leta. Bilo je to vreme kada je gazda Silvio dobijao svakoga na koga bi pokazao prstom. Bez izuzetka. O ondašnjoj moći Milana govori i transfer Đanluiđija Lentinija iz Torina, kojeg je Berluskoni načinio najskupljim fudbalerom sveta (13.000.000 funti), samo da ovaj ne bi otišao u Juventus. Lentini nikada nije opravdao toliki uloženi novac, više je sedeo na klupi nego što je igrao, doduše najviše zbog posledica teške saobraćajne nesreće koju je imao po prelasku u Milan.
Često se govori o razlici između aktuelnih šeika i Berluskonija. Mnogi će reći da je ono što ih deli ljubav prema fudbalu (ovi je baš i nisu dokazali) i razumevanju same igre, kompletnog šoua... Možda samo Florentino Perez i njegovi Galaktikosi mogu da se porede s Berluskonijem. Jer svi ti silni potrošeni milioni dobijaju smisao samo ako se daju za Zidana, Ronalda (pravog), Figa... ili na drugoj strani za Gulita, Savićevića, Bobana, Ronaldinja, Ibru... U Mangali ili Davidu Luizu publika sigurno neće uživati, a onda nema ni spektakla kojem svi teže. Ako trener ne želi ili ne ume da igra lepo za oko, u Realu mu ni sve titule ovoga sveta neće pomoći. Ako trener ne igra sa dva špica, biće smenjen. Tako je bilo kod gazda Silvija...

Berluskonija često kritikuju što se toliko šepuri i hvali kako je napravio veliki Milan („kada budemo izgradili sopstveni stadion, dajte mu moje ime“, izjavio na 75. rođendan). Jer ipak su Rosoneri i ranije imali šampionski pedigre...

Zaboravljaju tako da je nekoliko godina pre nego što će on preuzeti dizgine u svoje ruke klub bio pred raspadom. Proživljavao je najteže trenutke u svojoj istoriji. Zahvaljujući Totonero skandalu – preteča Kalčopolija – Milan je zajedno sa Laciom izbačen u drugu ligu. Iako se odmah vratio u elitu ponovo je ispao i bio praktično pred bankrotom. Tadašnji prvi čovek Đuzepe Farina iza sebe je ostavio velike dugove i samo četvoricu igrača koji su zavređivali crveno-crni dres – Gali, Virđis, Tasoti i Barezi. Tri meseca pre nego što će don Silvio i Đani Nardi pružiti jedan drugom ruku i otvoriti šampanjac da proslave sklopljen posao, za prvi tim na meču u Udinama debitovao je Paolo Maldini. Peti fudbaler koji je ostao u timu. Za sve ostale novi gazda dobro je morao da dreši kesu.

Ali pre nego što će krenuti da pustoši svetsku fudbalsku pijacu, kupujući samo najkvalitetniju „robu“, Berluskoni je napravio jedan od najboljih poslovnih poteza koje ova igra pamti. Na najvažnije pozicije postavio je dvojicu ljudi možda i važnijih od svih tih silnih imena koja će prodefilovati San Sirom – Adrijana Galijanija i Arijeda Brajdu. Prvi ćelavac svetskog fudbala ubrzo je postao najbolji fudbalski diplomata i pregovarač, ovom drugom pripisuju su zasluge za transfere trojice Holanđana, ali i mnogih drugih. Novac Silvija Berlukonija i nepokolebljiva vizija, odnosno sposobnost dvojice operativaca, bili su dobitna kombinacija. Za trenera je bio postavljen tadašnji mladi inovator Arigo Saki, što je bio je još jedan pogodak direktno u centar.

Samo godinu i po dana nakon što je Don Silvio seo u fotelju, Milan je po 11. put postao šampion Italije, a onda je u vitrine Rosonera stigla i treća titula prvaka Evrope, koja će u narednoj sezoni biti odbranjena. Kalčo je ponovo zasijao kao šezdesetih, a Rosoneri su postali najmoćniji klub na svetu.
Narednog februara Silvio Berluskoni će proslaviti 30 godina na čelu kluba. Za ovih 29 napravio je nešto što nikome nikada nije pošlo za rukom. Osvojio je pet titula prvaka Evrope, osam „skudeta“ i tri Interkontinentalna kupa. Prema nezvaničnim podacima u klub je uneo oko 700.000.000 evra ličnog novca.
„Milan? To je afera mog srca. Skupa doduše, ali i lepe žene su skupe”, izjavio je ne tako davno Berluskoni.

Od poslednje evropske krune prošlo je skoro punih osam godina. U tom periodu i politika kluba se značajno izmenila. Galijani je dobijao sve manje novca za trošenje, „izmišljao“ je pojačanja i nekako održavao klub u vrhu italijanskog fudbala, ali aktuelna svetska kriza kao da je najviše pogodila Rosonere. U poslednje dve godine Milan tavori u sredini tabele. Izvesno je da ni naredne sezone navijači neće uživati u Ligi šampiona. Proslava tridesetogodišnjice koja sledi ipak daje pravo na nadu milionskoj armiji navijača da Don Silvio sprema nešto veliko. Pa, zašto bi inače štedeo sve ove godine?! Zašto bi odbio milijarde od onih sumnjivih biznismena?!

Ako ništa drugo, dobra žurka je zagarantovana. Biće spektakl kakav samo Berluskoni ume da priredi.

Živ bio, don Silvio!

GENIJE, KO JOŠ SLUŠA PROFESORA?!

Silvio Berluskoni je na Milan uvek gledao kao na svoje čedo, zbog čega je često dolazio u sukobe s trenerima. Nije voleo da njegove ljubimce neko pogrešno „vaspitava“. U jednom intervjuu za MOZZART Sport Dejan Savićević prisetio se kako je saznao da je Fabio Kapelo dobio otkaz...
„Bila je poslednja Kapelova godina u Milanu, na Sardiniji smo igrali protiv Kaljarija. Noćna utakmica, a mi smo imali jutarnji trening i eto ga dolazi Berluskoni. Ostalo je još jedno šest-sedam kola do kraja, bila je trka, ne mogu sad da se setim između koga, možda između nas i Fjorentine. Slagaću, sećam se da je tamo igrao Bađo. I šta se dešava? Održao je govor malo na terenu, a onda je mene zagrlio i mi smo počeli da se šetamo okolo. Ostali su igrali ševu po centru, dok mi ne završimo razgovor. Pita me on kako je ekipa, kako ovo, kako ono, kako ćemo igrati... Rekao sam mu verovatno ovako, ali mnogo defanzivno. Kažem mu za Kapela da je težak čovek. Nije se tada znalo da će Kapelo otići, što mi je postalo jasno posle Berluskonijevog odgovora: „Dejo, u školi poslednjih 10 dana, kada profesori već zaključe ocene, ko sluša profesora? Niko! Pusti, igraj ti svoju igru“. Shvatate? Bilo mi je jasno da Kapelo ide. Često bismo se šetali kad dođe u Milanelo. Nismo više u nekom kontaktu. Vidimo se ponekad u Milanu na utakmicama, sav je zaluđen politikom, tim nekim stvarima.“

GALIJANI NE PLAĆA NI PEKARU ‘LEBA!

Milan poslednjih godina nije trošio na skupa pojačanja. Kada se politika kluba promenila, a Berluskoni „zavrnuo slavinu“, Adrijano Galijani je radio s onim što je imao u rukama i u više navrata „objašnjavao“ konkurenciji kako se posluje. Poznate su njegove čuvene trampe sa Interom, pogotovo ona kada je za Klarensa Sedorfa dao Frančeska Koka, ili kada je Pirla doveo za 2.800.000 evra plus Andres Guljeminpjetro. Trampe, cenkanje i pozajmice postale su poslednjih godina zaštitni znak Rosonera. Domaćinsko poslovanje...

Iz tog perioda nastavili su brojni vicevi o Silviju Berluskoniju, ali pre svega o Adrijanu Galijaniju. Ovo su neki od najpoznatijih...

Šetaju Milanom Galijani i njegov unuk i prolaze pored pekare.

Unuk: Deda, kako lepo miriše...

A deda odgovara: Hoćeš da prođemo još jednom?

Ulazi Galijani u pekaru i uzima 50 % hleba i jogurt na pozajmicu uz pravo otkupa...

--------------------------------

Recepcioner: Soba sa pogledom na more će vas koštati 20 evra više.

Galijani: A šta ako obećam da neću gledati kroz prozor?

​--------------------------------

Razgovaraju Galijani i Berluskoni...

Galijani: Jeste li čuli, gospodine predsedniče, da je naš tim nakon tromesečne pauze počeo ponovo da trenira?

A don Silvio će na to: Zaista? Znači pronašli ste onu izgubljenu loptu...

​--------------------------------

Ide Adrijano Galijani taksijem kući i kada je došlo vreme da plati, kaže mu vozač: „Pet evra gospodine za vožnju“.

Galijani mu pruži samo 2,5 evra.

Vozač pita: Šta je ovo?!

Galijani odgovara: Pa i ti si se vozio...

​--------------------------------

Priolazi Galijani pored prosjaka...

Prosjak: Gospodine, nisam jeo dva dana...

Galijani: A to nije dobro! Moraš, makar i na silu...

​------------------------------