13.4.16.

Razvod braka koji nije ni trebalo da se desi: Dobili su šta su tražili

I Siniša Mihajlović. I Milan.

Taj brak nikada nije trebalo da se desi. I bio je unapred osuđen na propast. Na kraju je trajao kraće nego što su i najveći skeptici mogli da pretpostave. Siniša Mihajlović nije trener za ovaj Milan, Silvio Berluskoni nije čovek koji će trpeti trenera poput Mihajlovića. Bilo je to jasno još letos kada je pomenuti brak zaključen bez ljubavi, vođen interesima koje je video samo Adrijano Galijani.

Uprkos javnim izlivima usiljenih emocija, uprskos večerama u Arkoreu, njih dvojica nikada nisu zasnovali odnos kakav je trebalo da imaju. I iz kojeg bi Milan konačno krenuo putem ozdravljenja. Berluskoni je u startu bio protiv Mihajlovića. Prvo je hteo Anćelotija, ali Karlo je vrlo dobro znao šta bi ga dočekalo u Milanu... Potom je želeo Sarija u isto vreme kada je Miha pregovarao s Napolijem, ali su dvojica stručnjaka krenuli u obrnutim smerovima. Sari je završio u Napulju, a Miha u Milanelu. Najveći sponzor Mihajlovićevog dolaska je bio Galijani. On ga je i tokom sezone spasao otkaza u nekilliko navrata. Berluskoni je već posle nekoliko meseci hteo da ga smeni. Precrtao ga je još u oktobru posle debakla protiv Napolija na San Siru.

U celoj priči Berluskoni ispada jedini negativac. Ali ako se malo se stvari sagledaju malo dublje i šire, on je najmanji krivac. Kriv je za prethodne dve sezone, za Alegrija, za Sedorfa, Inzagija, prodaje Ibre i Silve, glupe projekte o „Sveitalijanskom Milanu“, za paljenje mase o kapitalu iz Tajlanda i Kine... Ali za ovu sezonu je njegova odgovornost daleko manja. Tandem Galijani - Mihajlović je sve uradio pogrešno.

Počevši od prelaznog roka...

Berluskoni je posle dužeg vremena izvukao zmiju iz džepa i potrošio blizu 100.000.000 evra na pojačanja. Da je pomenuta suma pametnije i racionalnije utrošena, Milan je mogao do trećeg mesta. taj novac u osirmašenoj Seriji A pravi razliku. Plaćen je i Mihajlović. Sa 2.000.000 evra godišnje postao je četvrti najplaćeniji trener u ligi. Dva i po puta veća plata od one koju je Sari dobio u Napulju. Berluskoni je prošlog sveta zaista odradio više od onoga što se očekivalo. Galijani i Mihajlović nisu. Svaki potez osim Karlosa Bake se ispostavio kao promašaj. Alesio Romanjoli još nikoga nije uverio da je ispravno ulaganje od 25.000.000 evra, a upravo je on bio Mihajlovićeva najveća želja. Miha je dao i vetar u leđa Galijaniju za kupovinu Bertolaćija koji je plaćen 20.000.000 evra. Biće da su slučajno dodali tu petu nulu... Drugog objašnjenja nema.

Novac uložen u pojačanja i novi trener nisu mogli da budu garant da će se Milan vratiti u vrh. Milan je tim u kojem je mnogo toga postavljeno naopako prethodnih godina sa svim tim „dž“ pojačanjima i otpacima iz drugih klubova. Mnogo ishitrenih i usiljenih promena je napravljeno prem Berluskonijevom diktatu. Ali, opet... Mihajlović je za razliku od Sedorfa i Inzagija imao šansu da nešto uradi. Uz nekoliko kvalitetnih igrača koje je zatekao u sastavu i pojačanja koja su došla, od njega se s pravom očekivalo više.

U trenutku kada je Mihajlović smenjen, Milan je na šesto mestu. Četiri pozicije bolje plasiran nego prošle sezone kod Inzagija u isto vreme. Sa šest bodova više. Ali Milan za petoplasiranom Fiorentinom kasni sedam bodova. Isto koliko i prošle sezone za Sampdorijom. Suštinski, Mihajlović nije uradio ništa.

Srbin nije uspeo u primarnom zadatku: Da makar približi Milan klubovima iz vrha. Ostao je na istoj distanci. S razlikom što je on došao kao trener sa iskustvom posle rada u klubovima i reprezentaciji. Nije početnik poput Sedorfa ili Inzagija. Plaćen je kao ozbiljan trener od kojeg se očekuje rezultat. Kada se sve podvuče, Milan je ostao na istoj distanci. Niti ima igre koja najavljuje bolje dane, niti su Rosoneri uspeli da smanje jaz u odnosu na klubove koji su im prirodni rivali. Niti perpsektive... Neodoljivo podseća na džumbus koji je Mihajlović ostavio za sobom u reprezentaciji Srbije.

U trenutku kada Mihajlović odlazi, Milan više pripada okruženju sa Sasuolom, Laciom, Kjevom... Sasuolu beže samo jedan bod, gol razlika je skoro ista, osvojili su samo dva boda u prethodnih pet utakmica... Milan je više na nivou Sasuola, nego Rome ili Fiorentine. Mihajlovićev Milan nije imao uzlaznu putanju u sezoni. Od početka, pa do danas je bio ekipa koja kaska za ostalim velikim klubovima uz pojedine bljeskove. Pripreme su potrošene uludo, tek u toku sezonu je Srbin počeo da izvlači neke nove karte. Malo mu je trebalo da zaboravi veru u Rodriga Elija kojeg je planirao kao startnog štopera na početku sezone. Igrač kojeg niko u od Milanovih trenera nije video kao ozbiljnog u prethodne četiri sezone je bio eksperiment u kojeg je jedino srpski stručnjak želeo da veruje. Slično kao neki neuspešni eksperimenti koje je imao u reprezentaciji Srbije. Eli ga je zakopao već u prvoj utakmici sezone... Tvrdogalvost je opet koštala Mihu.

Na isti način je rizikovao sa golmanom. I pogodio! Na uštrb najboljeg igrača iz prethodne sezone, lansiaro je tinejdžera među stative. Điđo Donaruma je promovisan kao simbol budućeg Milana. I zaista bi to mogao da bude. Ali nešto ranije su slične stvari isprobane sa De Šiljom i El Šaravijem, Saponarom... Donaruma je najveći plod Mihajlovićevog rada u Milanelu. Ali su izostali oni važniji plodovi: igra i rezultat.

Bolje rezultate imaju Roma, Inter i Fiorentina koji su svi prošli kroz velike krize ove sezone, nudili su se Milanu na tacni, ali Rosoneri nisu uspeli da to iskoriste. Jer nisu uspeli da pobede Karpi, Kjevo, Bolonju, Atalantu, čak ni očajnu Veronu. Mnogo bodova je Milan rasuo protiv slabijih od sebe da bi se nadao nečem velikom na kraju. Tu Mihajlović nije mogao da ima opravdanja slabog tima i igrača. Kakvih god 11 da je izveo, imao je kvalitetnije timove od pomenutih protivnika. Da ima neke solidne igrače, pokazalo se u nekim velikim pobedama protiv Lacija, Intera ili Fiorentine. Videlo se da Milan ima nešto. Da je Karlos Baka jedan od najboljih napadača u ligi (uostalom, druhgij strelac lige u ovakvom Milanu), da Džek Bonaventura i Keisuke Honda mogu da naprave probleme svima, da je Zapata i dalje među boljim štoperima u ligi... Zato se očekivalo više od Mihajlovića. Berluskoni nije želeo da sluša priče kako Milan nije imao sreće i kako je bio bolji protiv Karpija ili Verone. Nije želeo izgovore na suđenje. Nije hteo da se priča od 30 minuta dobre igre protiv Juventusa. Sećate li se famozne priče o „dobrih pola sata igre“ Srbije protiv Belgije? Ne bi ni trebalo, ali se svi sećamo rezultata - 0:3.

Trpeo je i pritiske od Belruskonija koji voli da se meša u talktiku, ali je u Mihajlovićevom slučaju i imao pravo za neke stvari. Kada je Srbin menjao po diktatu gazde, nešto se menjalo i na terenu. Mihajlovićevih 4-4-2 umesto 4-3-3 suštinski nisu značili ništa ofanzvniju igru već je Milan postao još sterilniji u napadu.

Na kraju, Mihajlović je smenjen zbog dve osnovne stvari za koje treneri polažu račune. Nije unapredio igru, nije doneo rezultate. Ali odnosom prema klubu, poslodavcu i igračima je zaslužio da ostane do kraja sezone na klupi i vodi ekipu u finalu Kupa Italije. Upravo to takmičenje mu se pripisuje kao najveći uspeh, ali dovoljno je videti da je put do finala popločan žrebom u kojem je Milan redom gazio autsajdere poput Peruđe, Krotonea, Sampdorije, Karpija i Alesandrije. Nije baš da je to neki veliki uspeh. Svejedno, Miha je je zaslužio više poštovanja od Berluskonija, zaslužio je utakmicu u finalu protiv Juventusa i zaslužio je daleko gospodskiji način za rastanak od Galijanijevog telefonskog poziva.

Možda mu je sada i žao što je pogazio reči:
„Iz respekta prema svojim klubovima nikada ne bih trenirao Partizan, Romu, Đenovu i Milan. Crvena zvezda, Lacio, Sampdorija i Inter su klubovi koji su obeležili moj život”, rekao je Siniša Mihajlović pre nekoliko godina.

Milan bi mogao da mu obeleži trenersku karijeru i bude raskrsnica sa koje je sve krenulo naopako. Na Sinišu Mihajlovića budući poslodavci će sve manje gledati kao na veliko igračko ime i levonogog bombardera Sinišu Mihajlovića. A sve više kao na Sinišu Mihajlovića, neuspešnog trenera iz Fiorentine, Srbije i Milana. Stručnjaka kojem više odgovara koža autsajdera u nekoj Kataniji ili Sampdoriji. Doduše, tvrdoglav je Miha. Neće ga još jedan neuspeh tako lako demoralisati. On je uvek spreman da ratuje. Ali bi trebalo da razmisli gde je do sada grešio.

Epizoda u Milanu je završena neslavno za Sinišu Mihajlovića. Ali na kraju su i on i Milan dobili ono što su zaslužili svojim radom.