16.6.17.

Donnarumma - O izdaji i neizvesnosti

Milan traži tuđu žrtvu sa sopstveni oltar i to obično ovako završi. Zbog čega nije reč o novcu, već poverenju i kako to da je izdaja legitimna odbrana od neizvesnosti...

"Sumnja rađa izdaju", govorili su toskanski gvelfi i gibelini. Naučili su na teži način noseći krvave zastave cara i pape, večnu istinu, plaćenik ume da nanjuši pobednika.

I tu ne pomažu dukati, čitav srednji vek obeležilo je vreme dobrih procena najamnika, umeli su da gledaju napred, jer plen je vredniji od novca, to se kod prosečnog psa rata zove sračunati rizik, interes na odloženo...

Ovo naravno ne znači da je Điđio Donnarumma najamnik, makar se sav bes licemerne Italije slio u njegov bunar. Dobro, u bunar Mina Raiole, svejedno. Ovaj napuljski pica majstor koji je počeo da pliva kanalima Amsterdama u tatinom restoranu u kome su se skupljali igrači Ajaxa, upravlja kao Mangiafuoco, gospodar lutaka iz Pinokija.

Zbog toga, nazvati Mina menadžerom je uvreda.

Znate, menadžer je onaj što lupa igrača po ramenu, šapuće mu zavodljive reči, oslovljava ga isključivo sa "majstore" i uvek je tu, kao ogledalo koje ti saopštava ono što želiš da čuješ.

Raiola sve to nije, njegove istine su neprijatne, njegova borba za fudbalera podrazumeva buldožer diplomatiju pospešenu južnjačkim genima. Zapitajte se zbog čega ga njegova "trupa putujućih izvođača" obožava, Ibra i Balotelli nisu likovi koje je lako impresionirati i koji bi brinuli o osećanjima drugih ljudi.

Điđio je iz Kastelamare, napuljske zalivske vukojebine poznate po Salvatore Maranzanu i Joe Bonannu, te porodice su krvlju vezale svoje njujorške mafijaške ratove tridesetih prošlog veka, kada je Lucky Luciano probao kroz kriminalni sindikat da im oduzme krunu "porodice svih porodica".

Donnarumma je mogao da prodaje drogu na skuteru ili da postane neko, Raiola ga je izvukao sa paklenog juga i za jedan dan preobratio, roditelji su se dogovorili sa Interom, Mino ga je sledećeg jutra odveo u Milan. Jasno, vraćamo se na priču o najamniku, nanjušio je pobednika.

Sad, možemo da se raspravljamo o tome da li bi Donnarumma dobio šansu pored Handanovića, ne bi, da ne lupate glavu oko toga. Raiolin uticaj je u Milanu bio takav, da u kombinaciji sa Gallianijem, i uz spremnost Mihajlovića da stavi glavu na panj zbog klinca od 16 leta, dividenda u vidu dobre procene legne u Raiolin notes zasluga.

Zbog čega mu ne verovati?

Donnarumma bi da ostane, za Napolitanca je 5 ili 6 isto, nemojte biti naivni. Ali, sa druge strane ima vrlo jasno procenu čoveka koji retko greši, on je nanjušio kineske slabosti, jednostavno im ne veruje. Klinac nema razloga da ne sluša čoveka koji mu je promenio život.

Prvo, ni sam Milan nije siguran u to gde je izlaz iz tunela, da nije tako, ne bi pokušavali sa klauzulom od 100 miliona. To je već pokušaj da mu se nabace okovi, ako "crveno-crna" pobuna protiv vladavine Juventusa ne uspe.

Drugo, oni jesu doveli nekoliko ozbiljnih igrača, ali da se ne ponavljam, ovaj tim je toliko loš da bi trebalo da zamene i tetkicu u fudbalskoj akademiji.

Treće, ostavite se priča o veličini kluba, to su naklapanja oko indijanske vatre, da to igra, Chelsea i Manchester City bi kupovali igrače iz Lučana.

Milan u ovom trenutku ima plan, makar verbalan, koji liči na Baldrickov, da za 5 godina podigne prihod na 450 miliona evra i osvoji "skudeto".

U zemlji u kojoj Juventus dominira sa svojim fakturama i nije ni u top 5 u Evropi po zaradi, u kojoj Interovi Kinezi imaju mnogo više novca i ozbiljnu reputaciju, i već dve godine ne uspevaju da pozicioniraju klub na azijskoj mapi, iz prostog razloga jer su ulozi odavno podeljeni, teritorije drže Englezi i španski dualitet, ovaj novac ne postoji, ni za Milan, ni za bilo koga drugog.

Dakle, zbog čega bi Donnarumma tačno čekao?

U Realu će biti prvi golman sledećih 10 godina, i ostale opcije, nije ih mnogo, Paris Saint-Germain, recimo, garantuju trofeje, novac i odsustvo presije.

Pritisak?

On je u Milanu mnogo veći jer ga bilduju nerealna očekivanja, videli smo to mnogo puta ove sezone. Jer, što reče Mourinho, "ako najviše nade polažemo u golmana, baš smo u nevolji..."

Milanova izneverena nada polazi iz pogrešne premise, ne možeš da gradiš očekivanja na tuđim žrtvama i strpljenju. Sad, istina je uvek bolna, prelama se upravo na ovakvim slučajevima, hajde da to uporedimo sa ostarelim rok bendom čije se dvorane i decibeli obožavalaca smanjuju.

I u tome je čitava priča, ne u razlici od milion i po evra, to je samo slepilo ostrašćenih.

Može se jasno voleti izdaja i mrzeti izdajnik, od slučaja do slučaja, to nas je Julius Caesar podučio, ali u ovoj situaciji, izdaja i jeste legitimna forma odbrane od neizvesnosti.

Kažem neizvesnost, mislim julske kvalifikacije za Evropu, uvrede "San Sira" i suočavanje sa bučnom i pritupom gomilom koja bi da se pita nešto i postrojava igrače kad krene loše, ma znate već, Srbima ne treba objašnjavati kako izgleda šamarčina na atletskoj stazi.

I sve to Donnarummu bi moglo da zadesi na mestu koje te prosto mami da se prijatno ušuškaš u ćebence prošlosti, "ono kad je sve bilo bolje". I da prespavaš budućnost.

O tome se radi, Donnarumminoj budućnosti, ne o novcu, njega će zaraditi, ma kako se priča završi...

Izvor: sportske.net